Na sceni je moguće predstaviti ne samo ono što se zaista dogodilo, nego i ono što se nije dogodilo, o čemu se samo mislilo, ili strahovalo, ono čto je ostalo na predsvesnom i nesvesnom nivou. Psihodrama uvažava koncept dinamskog modela mentalnog funkcionisanja- modela po kome postoje sile u konfliktu unutar individue i po kome su misli , osećanja I ponašanje, adaptivno kao i patološko rezultat tih konfliktnih sila, koje postoje na različitim nivoima svesnosti, pri čemu su neke i potpuno nesvesne.
“Psihodrama je nauka koja se bavi istraživanjem istine dramskim metodima. Bavi se interpersonalnim odnosima i privatnim svetom"
("Who shall survive?", Moreno, 1953)
Nastala kao vid grupne psihoterapije koja koristi bogatu pozorišnu metodologiju, psihodrama je razvila forme primenljive i u drugim kontekstima- umetnosti, obrazovanju, socijalnom radu, aktivizmu… onima u kojima se traga za dubljim razumevanjem kompleksnosti žvota, kao i onima u kojima se razvijaju strategije za postizanje veće efikasnosti.
Mnogi od vodećih akcionih pristupa u savremenoj psihoterapiji i obrazovanju izvedeni su iz psihodramskog metoda koji pomaže da se problem zamisli i odigra umesto da se o njemu samo govori. Akcioni pristup posebno je koristan u radu sa onima koji imaju mali kapacitet za intelektualnu i verbalnu proradu (deca, psihotični, delinkventi…), kao i sa onima koji imaju tendenciju da preterano intelektualizuju svoje iskustvo. Scensko odigravanje angažuje telo i imaginaciju kao da se situacija odvija u sadašnjem trenutku što u svest dovodi ideje i osećanja do kojih se na drugi način teško dolazi.
Budući da se u psihodrami životne situacije postavljaju na sceni, umesto da učesnici sede u krugu i diskutuju, sam proces je dinamičan, živ, bogat i zanimljiv, često prožet humorom, bez obzira na kontekst u kome se primenjuje.
